Rak prostate je zloćudni tumor koji nastaje u prostati, a vremenom se može putem krvi i limfe proširiti u druge organe i tkiva. Srećom, rak prostate uglavnom sporo raste u odnosu na mnoge druge vrste karcinoma. Skoro 90% svih karcinoma prostate ostaju klinički neprimetni. Ovako visoka učestalost klinički neprimetne ili slučajno otkrivene zloćudne bolesti je jedinstvena karakteristika raka prostate.
Rak prostate se pojavljuje gotovo isključivo kod muškaraca starijih od 40 godina. Kod gotovo polovine muškaraca preko 70 godina mogu se ustanoviti barem mikroskopski tumori prostate. Muškarci kojima je neko u porodici oboleo od raka prostate, imaju značajno veći rizik od razvoja bolesti. Iako se razmatrala mogućnost da aktivni seksualni život povećava rizik razvoja raka prostate, većina kliničkih studija opovrgava tu mogućnost. Smatra se da postoji određena povezanost između nekih infekcija, kao što su bakterijski prostatitis i neke virusne infekcije (virus herpesa, humani papiloma virus, citomegalovirus), no takva veza do sada nije u potpunosti dokazana. Desetogodišnja studija je pokazala kako muškarci s benignom hiperplazijom prostate (BHP) nemaju veći rizik od razvoja raka prostate.
Tipični simptomi u poodmaklom stadiju uključuju:
• učestalo mokrenje, pogotovo noću;
• otežano mokrenje;
• nemogućnost održavanja normalnog mlaza (“stane, pa krene”);
• bol i pečenje prilikom mokrenja;
• krv u urinu.

LEČENJE

U slučaju tumora koji je ograničen samo na prostatu (lokalizovana bolest), ako je očekivano preživljavanje bolesnika kraće od 10 godina, sprovode se redovne kontrole i kliničko praćenje. U mlađih bolesnika sa lokalizovanom bolešću predlaže se operacija (radikalna prostatektomija). Alternativa je zračni tretman. U lokalno uznapredovaloj bolesti gde tumor zahvata i okolna tkiva, primenjuje se radikalna zračna terapija prostate. Drugi način lečenja je brahiterapija sa plasiranjem izvora zračenja direktno u tkivo prostate, ali je ova metoda manje zastupljena. U metastatskoj bolesti osnov lečenja su hormonske intervencije, kojima se muški polni hormoni isključuju iz funkcije. Tu dolazi u obzir hirurška kastracija, medikamentozna kastracija (skupa je) i primena lekova tzv. perifernih antiandrogena. Ranije primenjivano kombinovano antiandrogeno lečenje (TAB) više se ne primenjuje jer je dokazano da ne utiče na preživljavanje. Citotoksični lekovi nemaju veću ulogu u lečenju proširenog raka prostate, ali se sada ispituju noviji agensi i njihov uticaj na kvalitet života i moguće duže preživljavanje. Palijativne mere, uključujući zračenje bolnih koštanih promena i primenu izotopa stroncijuma 89, imaju veliki značaj u simptomatskom zbrinjavanju obolelih.