Posttraumatski stresni sindrom

Posttraumatski stresni sindrom je oblik anksioznih poremećaja koji nastaje kao posledica događaja koji su bili posebno traumatični na psihološkom planu: ubistva, bombardovanja, katasrrofe, psihička nasilja, silovanja…

Osoba koja je podlegla ovom poremećaju može biti i sama žrtva nekog nemilog događaja, a može biti i svedok nesreće koja je zadesila neku njenu blisku osobu ili svedok katastrofe koja je obuhvatila brojne žrtve.

Koji su glavni simptomi i kako ih lečiti?

Nehotične uspomene – možda je ovo najvažniji simptom koji daje pravo da se govori o prisustvu ovog sindroma. U sećanju pacijenta neočekivano isplivavaju jezive, gadne scene koje su povezane s traumatičnim događajem. Ove uspomene mogu da se javljaju kako u snu, tako i dok je pacijent budan.

Nesanica (teškoće da se zaspi i san s prekidima) – u situacijama kada osoba ima košmare, plaši se da zaspi da ne bi ponovo imala košmare. Kada se redovno nedovoljno spava dolazi do potpune nervne iscrpljenosti, što dopunjuje sliku posttraumatskog sindroma. Nesanica takođe biva izazvana visokim nivoom uznemirenosti, nesposobnošću opuštanja, a takođe osećajem fizičkog ili duševnog bola koji ne prolazi.

Nemotivisana opreznost – osoba stalno prati sve što se oko nje događa, kao da joj preti stalna opasnost.

Eksplozivna reakcija – pri najmanjoj neočekivanoj situaciji osoba preduzima odlučne korake (baca se na zemlju kad čuje zvuk helikoptera koji nisko leti, naglo se okreće i zauzima borbeni stav kada joj se neko primiče iza leđa).

Otupelost emocija – događa se da je čovek u potpunosti ili delimično izgubio sposobnost pokazivanja emocija. Teško mu je da uspostavlja bliske i prijateljske veze s okolinom, ne zna za radost, ljubav, stvaralačko nadahnuće, živahnost i spontanost.

Agresivnost – težnja da se problemi rešavaju silom. Iako se po pravilu to odnosi na ispoljavanje fizičke sile, ponekad se susreću psihička, emocionalna i verbalna agresivnost. Jednostavno rečeno, čovek je sklon primenjivanju sile nad bližnjima svaki put kada hoće da dobije ono što želi, čak iako mu taj cilj nije od životne važnosti.

Poremećaji pamćenja, pažnje i koncentracije – osoba oseća teškoće kada je potrebno da se koncentriše ili da se nečeg priseti.

Depresija – u stanju posttraumatskog sindroma osobi se čini da je sve besmisleno i beskorisno. Ovaj osećaj prati nervna iscrpljenost, apatija i negativni odnos prema životu.

Opšta uznemirenost – ispoljava se na fiziološkom nivou (bol u leđima, grčevi u želucu, glavobolje), u psihičkoj sferi (stalna uznemirenost i zabrinutost, paranoidne ideje, kao npr. neosnovani strah od proganjanja), u emocionalnim preživljavanjima (stalni osećaj straha, nesigurnost u sebe, kompleks krivice).

Napadi besa – ovakvi napadi najčešće se javljaju pod dejstvom narkotičkih supstanci, naročito alkohola, međutim događaju se i sami po sebi.

Misli o samoubistvu – pacijent stalno razmišlja o samoubistvu ili planira nekakve radnje koje na kraju krajeva treba da ga odvedu u smrt.

Krivica osobe koja je preživela – osećaj krivice zbog onoga što su preživeli tokom teških iskušenja koja su druge koštala života, često je svojstven onima koji pate od emocionalne gluvoće (nesposobnosti da dožive radost, ljubav, sažaljenje itd.) posle traumatičnih događaja. Mnoge žrtve sindroma su spremne na sve, samo da izbegnu podsećanje na tragediju, pogibiju drugova.

Sklonost zloupotrebljavanju narkotičkih i medicinskih preparata

Kako se leči?
Lečenje je veoma često teško. Propisuju se lekovi kojima se leče simptomi kao što su depresija (antidepresivi) ili anksioznost (anksiolitici). Ali, osnovno lečenje je psihoterapija. Podrška porodice i bliskih je takođe značajna, ali je pomoć  stručnjaka neophodna. U ovim slučajevima se koriste dosta čajeva i prirodnih preparata za opuštanje, jačanje koncentracije i jačanje celokupnog organizma.